Биографија • Руски дух

Руски државник Борис Јељцин (Борис Николаевич Ел'цин) рођен је 1. фебруара 1931. у скромном селу у Совјетским Социјалистичким Републикама, са искривљеним и неправилним именом Букта.

Његови интелектуални дарови и бриљантне способности у научним предметима омогућавају му да се упише на Уралски политехнички универзитет; спроведене студије ће му касније омогућити да се посвети каријери грађевинског инжењера, чак и ако га ускоро превлада политичка страст.

Придружио се Комунистичкој партији Совјетског Савеза 1961. године и, захваљујући својој дијалектичкој и заносној харизму, убрзо је постао партијски секретар Свердловске области. Сада су 70-те и док цео свет доживљава контрадикторне али и узбудљиве процесе, од којих су многи под заставом комунистичке идеологије, Русија је у драматичном стању беде и сиромаштва, неспособна да се економски опорави услед загушене политике своје менаџери.

Имиџ у јавности о Борису Јељцину у овом периоду делује мало укаљано, али, оног који ће бити главни противник реформатора Горбачова, у Централни комитет уводи управо овај (да би му се потом придружили нови секретар Рижковске економије). Јељцин, међутим, шапе и лоше се прилагођавата улога, иако престижна.

Године 1985. налазимо га унапређен у шефа московског огранка партије.

Беседник са истанчаним венама, склон да заокружи углове у вербалној полемици, као и у осмишљавању реформског дела, Борис Јељцин је, међутим, подједнако тврдоглаво одлучан да се бори против корумпираних механизама које генерише московска политика, огромна "организам" бирократски који ради практично у миту. Када успе да буде изабран у Политбиро, он следи исти циљ са смелим уверењем, одлучно идући против плиме доминантне „лоше навике“.

Заиста критичан тренутак манифестовао се 1987. године када је на пленарној седници Централног комитета критиковао лидере конзервативне партије, оптужујући их да се противе важне економске реформе коју је спровео Горбачов (тако- под називом Перестројка); због ове ватрене интервенције деградиран је у скромни чин генералног управника поште.

Међутим, његово име се вратило у први план 1989. године када је изабран у нови Конгрес посланика Совјетског Савеза, а у јуну 1991. чак и за председника Руске Федерације.

Иновације и реформе које је увео Михаил Горбачов веома су узнемириле носиоце совјетске власти, толико да је ова потоња дошла до крајње последице планирања државног удара против његовихоштећења. Ипак, Јељцин успева да одврати конзервативце од непромишљеног геста, са директном последицом да његов политички утицај енормно расте. Међутим, руску кризу додатно појачава сада напукло јединство које држи државу на ногама и које би се убрзо развејало у унутрашњи лом, а које ће довести до успостављања бројних сателитских држава.

Упркос томе, Јељцинова реформаторска акција никада не престаје, чак и ако јој се континуирано и отворено супротстављају, као што је поменуто, конзервативни експоненти совјетске хијерархије.

Потом расписује референдум да тестира јавно мњење о својим плановима, предлажући нови устав Русије.

Последњих година Вашег председавања, популарност и консензус претрпели су озбиљан ударац због упорне економске кризе од које Русија изгледа не може да се опорави, као и због одлука донетих у вези са Чеченијом, које ће довести до рат и оштра супротност са индепендистима те земље.

У августу 1999. године, када је почео други рат у Чеченији, Јељцин је именовао Владимира Путина за премијера и његовог „наследника“. Крајем године ће поднети оставку, преневши власт на Путина.

Током година није било могуће занемарити озбиљне здравствене проблеме који су одувек мучили Јељцина (неки се злоћудно приписују злоупотребиалкохол), а који су у ствари били његов највећи проблем током његове владе 1997. Борис Јељцин је умро у 76. години 23. априла 2007. од срчаних компликација.