Биографија • Госпа од битака

Чланица Европског парламента, бивша комесарка ЕУ за хуманитарну помоћ, потрошачку политику и рибарство, Ема Бонино се бавила политиком више од тридесет година методама које су често изазивале контроверзе . У ствари, њена каријера је почела средином 1970-их борбом за легализацију абортуса у Италији, а потом и за афирмацију развода и легализацију лаких дрога.

Рођена 9. марта 1948. у Брау (Кунео), Ема Бонино дипломирала је стране језике и књижевност на Универзитету Бокони у Милану, након што је заједно са Марком почела да се бори у Партији радикала. Панела, 1975. године основала је Циса (Центар за информисање, стерилизацију и абортус), а годину дана касније изабрана је у Представнички дом. Због активности Цисе, због још увек заосталог менталитета у вези са овим питањима у Италији у то време, он је ухапшен.

Године 1979. постао је члан Европског парламента (позиција која је поново потврђена 1984. године), и био је прва особа која је сведочила о бројним референдумским биткама које су промовисали радикали, пре свега о питањима грађанских права.

Од средине осамдесетих такође је промовисао, међу реткима у Европи (пошто је италијански политички спор више концентрисан на унутрашње аспекте), низмеђународне кампање за одбрану људских, грађанских и политичких права у источноевропским земљама. Године 1991. постала је председница транснационалне и транспартијске Радикалне странке, а 1993. године секретар странке. Године 1994., на препоруку Берлусконијеве владе, именована је за европског комесара за потрошачку политику и хуманитарну помоћ. Избор који је, само зато што га је подржао лидер Форца Италиа, изазвао бројне контроверзе, јер су многи сматрали да је сарадња са индустријалцем издаја радикалне политике. Али Ема са страшћу и храброшћу тумачи мисију и осваја међународну славу захваљујући својим вештинама.

Талибани су је 27. септембра 1997. киднаповали у болници у Кабулу у Авганистану где је отишла да провери функционисање европске хуманитарне помоћи. Пуштена је после четири сата и осудила је ужасне услове живота авганистанских жена широм света.

1999. године се кандидовала за председника Републике. Јединствена и невероватна позиција (нема директног избора председника), али поткрепљена снажном кампањом која му је помогла да оствари неочекиван успех на европским изборима исте године са невероватних 9 одсто. Упркос томе, то није успело да се потврди у новој КомисијиЕвропској унији, којом председава Проди, предност је Марио Монти. Вратио се на националну сцену, увек уз Панелу, али на регионалним изборима 16. априла 2000, Бонино листа је изгубила већину гласова, зауставивши се на 2 процента.

Ема Бонино , гвоздени лик, није обесхрабрена. Заиста, заједно са неуништивом Панеллом, он промовише низ референдума о разним питањима, од тржишта рада до синдиката, од правосуђа до изборног система. Похвалне и храбре иницијативе које, међутим, гласачи не награђују: 21. маја 2000. године, заправо, референдуми су неумитно основани због непостизања кворума. Неуспех који ће натерати Бонина да изговори горке речи, уверен да је тиме завршена и прецизна политичка сезона, она која се ослањала управо на референдум и ангажовање грађана. У сваком случају, назире се политика из 2001. године у којој се листа Бонино представља постизањем консензуса који заправо није много охрабрујући, само 2,3 одсто гласова.

С друге стране, ставови које износи Ема Бонино ретко су помирљиви и заиста се често сукобљавају са оним што би неко желео да буде уобичајен сензибилитет, посебно у земљи попут Италије. На пример, недавно се успротивила Ватикану због одлуке Католичке цркве против тестирања на дрогетакозване матичне ћелије (које би дале наду у излечење људима оболелим од разних патологија), демонстрирајући испред Светог Петра са плакатима са слоганима који неки сматрају богохулним попут „Нема талибана. Нема Ватикана“.

С друге стране, постоји безброј међународних иницијатива које су веома цењене у свету. Такође је недавно са Марком Панелом отишла у Загреб где му је министар Тонино Пицула уручио почасти за посвећеност коју су показали 1991. када су подржавали хрватску борбу за независност. Из Загреба су потом отишли ​​у Тирану на Конгрес Радикалне странке одакле се Ема Бонино преселила у Каиро где већ неко време живи.

Захваљујући својим изразито либералним позицијама, Ема Бонино се, заједно са читавом Радикалном странком и њеним лидером Марком Панелом, налази као оличење једне од најзанимљивијих, иако мањинских и мало слушаних, политичких алтернатива присутних у Европи. Ема Бонино такође представља изузетну снагу жена у политици: њена посвећеност, њена посвећеност, њена страст допринели су огромном развоју земље у погледу људских и грађанских права.

У мају 2006. именована је за министра за европска питања у Продијевој влади.

Поводом политичких избора у априлу 2008. кандидовала се и изабрана у Сенат као лидерДемократска странка у изборној јединици Пијемонт, на основу споразума демократа и радикала, у оквиру радикалске делегације у ПД. За потпредседницу Сената Републике изабрана је 6. маја 2008. године.

Потом је уредила и објавила књигу о подизању и изједначавању старосне границе за пензионисање жена под насловом „Она ће бити у пензији – Жене, једнакост и економска криза“ (март 2009).

2010. године покренуо је своју кандидатуру за председника регије Лацио, коју су подржали радикали, а потом и Демократска странка и друге странке левог центра. На изборима је поражена за само 1,7 процентних поена од Ренате Полверини, кандидата Народа слободе.

Крајем априла 2013. Емма Бонино је именована за министра спољних послова за владу Летте.