Биографија • У блиставој форми

Неки га сматрају, можда уз извесно претеривање, најрепрезентативнијим сликаром савременог доба, други само бриљантним маркетинг менаџером уметности, способним да наметне стил сликања као када би то био бренд. Немогуће је одмах не препознати Ботерову слику, а да се не заборави да је то можда једини случај да савремени уметник заврши на разгледницама, белешкама и другим комерцијалним потрепштинама.

Извесно је да је после Балтусове смрти, узвишен у својој анорексичној и помало морбидној апстрактности, цветни и раскошни свет Фернанда Ботера једини способан да на гротескно и метафорички начин одрази одређене карактеристике хипертрофично савремено друштво.

Да би испунио велика поља боја, уметник проширује форму: људи и пејзажи добијају необичне, наизглед нестварне димензије, где детаљи постају максимални израз, а велики волумени остају неометани. Ботерови ликови не осећају ни радост ни бол, загледани су у простор и непокретни, као да су представе скулптура.

Рођен 19. априла 1932. у Медељину, Колумбија, Фернандо Ботеро је у детињству похађао основну школу и наставио школовање у језуитској средњој школи у Медељину. Са дванаест година ујак га је уписао у школу за борце где је остао двојегодине (није случајно што је његово прво познато дело акварел који приказује тореадора).

Почео је да објављује илустрације за „Ел Цоломбиано”, меделинске новине, још 1948. године, када је имао само шеснаест година.

Посећајући кафе „Аутоматица“, упознао је неке личности колумбијске авангарде, укључујући писца Хорхеа Заламеу, великог пријатеља Гарсије Лорке. Разговори младих сликара који посећују кафану имају главну тему апстрактне уметности.

Након тога се преселио у Боготу где је дошао у контакт са културним круговима, затим у Париз где се посветио проучавању старих мајстора.

Између 1953. и 1954. Ботеро је путовао између Шпаније и Италије и правио копије ренесансних уметника, као што су Ђото и Андреа дел Кастањо: фигуративно порекло које је увек остало чврсто у његовом сликовном изразу.

После неколико селидби између Њујорка и Боготе, 1966. године за стално се преселио у Њујорк (Лонг Ајленд), где се удубио у неуморан рад, покушавајући пре свега да развије утицај који је Рубенс постепено преузимао у његова истраживања, посебно о употреби пластичних форми. Око раних 70-их почео је да прави своје прве скулптуре.

Ожењен 1955. године, а затим раздвојен од Глорије Зее, са њом је имао троје деце. Године 1963. поново се оженио Сесилијом Замбијано. Нажалост у овимгодине, његов син Педро, само четири године, гине у саобраћајној несрећи, у којој је и сам Ботеро повређен. Након драме Педро постаје тема многих цртежа, слика и скулптура. 1977. године, донацијом шеснаест дела у знак сећања на његовог преминулог сина, свечано је отворена соба Педра Ботера у Музеју Зеа у Медељину.

Такође се одвајајући од Замбијца, 1976. и 1977. године посветио се готово искључиво скулптури, репродукујући најразличитије теме: велики торзо, мачке, змије али и џиновски лонац за кафу.

Изложбе у Немачкој и САД доводе га до успеха, а недељник „Тајм” изражава веома позитивну критику. Након тога се селио између Њујорка, Колумбије и Европе, држећи изложбе у Великој јабуци и у „својој“ Боготи. Његов стил ових година дефинитивно се афирмирао, увиђајући да је синтеза коју је уметник дуго тражио, све више слављен личним изложбама и изложбама у Европи (Швајцарска и Италија), у Сједињеним Државама, у Латинској Америци и на Блиском истоку.